Kako je najbolje da započnem svoj lični razvoj? Koji programi će mi pomoći? Na koji način ću se najbrže izvući iz svog sadašnjeg stanja?
Sigurna sam da je pitanja mnogo, a da je odgovor sve teže pronaći baš kao što u izlogu prepunom cipela teško ugledaš one koje se izdvajaju. Preplavljena si reklamama, rialsima i mejlovima u kojima svi nude isto: transformaciju, blagostanje i sve ono za čim si žudela i još tragaš.
U mnoštvu mogućnosti čovek se odlučuje jednako teško kao i kada ih nema, zato što smo, u strahu od greške, naučeni da se plašimo odluka, izbora i odgovornosti.
OLAKŠAANJEEEE!
Na putu ličnog razvoja NEMA pogrešnih izbora (ukoliko oni uopšte postoje, ali to je druga tema).
Sve što preduzmeš u tom pravcu – koristiće ti!
Svaka knjiga, radionica, program ili edukacija, lajf kouč ili terapeut, donosiće nove perspektive. Nijedna od njih nema sve, a svaka ima nešto što ćeš prepoznati i usvojiti, kao i nešto što ćeš odbaciti, trenutno ili na duže.
Tvoje kretanje ne zavisi od broja radionica i knjiga već od tvog prepuštanja onome što ti nude; dati šansu nekom novom gledištu, prepoznati nefunkcionalnost starog, otkriti u sebi slobodu da otpustiš sve ono za šta se grčevito držiš a što sprečava tvoj uzlet.
Knjige, Učitelji, radionice, edukacije pružiće ti ono što u njima možeš da prepoznaš, ali za kretanje je potrebno da, makar jednom nogom, izađeš iz svoje sigurne zone i daš poverenje nečem sasvim novom. Koliko ćeš poverenja dati zavisi samo od tebe i tvoje hrabrosti da otpustiš iluziju kontrole i da umesto traženja dokaza dotakneš duboku veru u sebi.
Učiniće ti se da je to veliki rizik, a zapravo, nemaš šta da izgubiš: izgubljeni smo, naprotiv, bez vere i poverenja.
Svesnost, a sa njom i svako drugo dobro, ušli su u moj život u trenutku kada sam to shvatila: da me je strah sprečavao da se prepustim, da poverujem, da se predam. Umesto toga, ja sam se borila, dokazivala, sumnjala i trudila da uspostavim kontrolu nad svim onim pojavama gde je to, zapravo, nemoguće: ljudima, događajima, odnosima…
Jednoga dana, nakon skoro tri decenije najrazličitijih oblika ličnog razvoja, osetila sam snažan umor i potpuni gubitak snage da se borim… Usred intenzivnog napada panike, očajna što sebi nisam pronašla pomoć nakon toliko traganja i lutanja, usamljena i uplašena, legla sam na leđa i prepustila se potpuno. Rekla sam sebi:
“Ok, neka umrem, ionako više nemam snage”.
Knedla u mom grlu ometala je gutanje, panični napad sprečavao disanje, celo telo bilo je nadraženo neprijatnim žmarcima i trnjenjem. Položaj koji sam zauzela, ležanje na leđima, doprinosio je nelagodi. Ništa nisam učinila da je umanjim. Nikoga nije bilo da priskoči u pomoć. Nikoga da me spasi. Samosažaljenje me je preplavilo i ja se prvi put u životu prepustih sledećem trenutku, pa makar on bio i koban.
I gle: prvi put u životu osetih potpuni mir. Nestalo je straha. Napad panike je prošao, a moje disanje produbilo. Telo bi preplavljeno blaženstvom.
Moja predaja je donela pobedu. Pobedu nad strahom, nad bojazni za svoj život, nad neverom u to da postoji NEKO čija je volja veća od moje, nad nepoverenjem u Život i moje mesto u njemu.
Nikada više nisam imala napad panike, vera je zamenila sumnju, a prepuštanje je postalo moj novi način borbe.
Odjednom, sva prethodna učenja, terapije, knjige i edukacije, dobilo je novi smisao i sjaj i konačno je sve postalo upotrebljivo. Jasno. Umirujuće.
Zato, ne dozvoli da te neodlučnost koči, niti, pak, da te previše izbora preplavi.
Važno je da preduzmeš. Bilo šta. Da veruješ. Da se prepustiš.
Rečeno nam je:
Ko sebe izgubi, mene radi, zadobiće Život večni”
N.Z. Matej
A večnost je uvek u trenutku!
Vidimo se!
