Pružanje otpora mi troši snagu i stvara osećaj nemoći. I, što se više odupirem, nemoćnija postajem. Naprotiv, svaki put kada sam rekla “pa, dobro“ i uključila prihvatanje trenutnih dešavanja, ili bi se stvari same dovele u red, ili bih se odlučivala na akciju i namah osećala kako oživljavam.
Problem je, međutim, što često ne pravimo razliku između otpora i borbe. Zato se ljutimo na vetar kada duva I na kišu što nam plavi ulice.
Tada je u pitanju zapravo otpor.
Otpor osećamo kada nešto nije onako kako mi mislimo da bi trebalo da bude. Ili, kraće – kada nije po našem ukusu ili volji. Tada se javljaju emocije poput ljutnje, besa, nezadovoljstva, gunđanja, mržnje…
Otpor se javlja kada se stvarnost ne povinuje našim zamislima u istom trenutku kada to poželimo. To se manifestuje kroz nestrpljenje, nemir, neizdrž, negodovanje, odustajanje…
U sećanju imam sliku kako se udaram o stolicu, a baka je tuče uz reči: „Nevaljala stolica!“
Isto činimo i mi. Ljutimo se na ono što jeste i odričemo se svake odgovornosti kao i lične moći da na to utičemo.
Da bismo bilo šta promenili prvo je važno prihvatiti da je je to tako.
Otpor ili borba – ključna razlika
Debela sam. Dobro, ne baš debela, ali sa viškom kilograma. Prihvatam to. Prihvatam i nisam besna, apatična i ljuta. Ne volim sebe manje i ne mislim da sam manje vredna, pa čak ni lepa. Ali, nisam zadovoljna. Odličan razlog za promenu. Odlučujem se za jutarnji džoging ili brzo hodanje; iz menija izbacujem sve čega je previše. Odričem se čak i piva koje, iako nimalo damsko piće, veoma volim.
Dete me ne sluša. Prihvatam to. Ne upadam u vatru dok se izdirem i bečim na sina koji, još od stomaka, pruža otpor. Takav mu je horoskop. A bogami i genetika. Nisam zadovoljna. Smišljam načine, kupujem literaturu, konsultujem stručnjake i menjam strategije. Nešto će, verujem, upaliti. Ili će, za još samo osam godina, reći – “Više ne moram da te slušam.”
Nedovoljno zarađujem. Ne kažem da je malo. Kažem da mi nije dovoljno. I dok gomila gunđa, što po fejsu, što uživo, tražim nove načine, upisujem nove edukacije… Znam da neću propasti. Pitanje je samo šta želim da postignem i šta ću preduzeti.
Prihvatanje
Kada pružam otpor znači da verujem da odgovornost za moje stanje pripisujem nekome ili nečemu većem od sebe, nečemu što me ugrožava i onesposobljuje.
Kada prihvatam ono što jeste – verujem da posedujem sve što mi je potrebno za nošenje sa svakom situacijom na koju naiđem. I otvaram svoj um za nova znanja, a srce za nova iskustva. I ne bojim se.
Otpor je veoma često samo mimikrija lenjosti, a lenjost je uvek znak neljubavi.
Prihvatanje je način da se zahvalimo na svakom Božjem daru i uđemo u svet Ljubavi.
