Potreba za izdvajanjem i posebnošću potiče od primarne potrebe za viđenošću, prihvatanjem, prepoznavanjem, vrednovanjem i svim onim pojmovima koje ponekad bivaju sinonim za doživljaj voljenosti.
Neko to čini kroz postignuća i uspehe, neko drugi kroz
atraktivnost izgleda, a neko kroz negativna ponašanja, ekscese i incidente.
Običnost se često prezire, odbacuje kao solucija jer se ona
tumači kao utapanje u masu i kao pretnja da se potrebe za ljubavlju, priznanjem
i viđenjem neće zadovoljiti.
“Mnogo nas je, nema mesta za sve”
– šapuće egzistencijalni strah.
Na sve načine
osvajamo tu poziciju jedinstvenosti, posebnosti, različitosti koja nam pruža
(lažni) osećaj superiornosti, nadmoći i sigurnosti. Time se svakodnevno sve
više otuđujemo, izolujemo i nesvesno odričemo bliskosti i povezanosti, nesvesni
da smo upravo iz potrebe da ostvarimo bliskost i povezansot započeli celu ovu
trku dokazivanja.
Od samog početka
dokazujemo notornu činjenicu da smo različiti: za neoborivu činjenicu
posebnosti i neponovljivosti pronalazimo sve nove i nove argumente; potaknuti
iskonskom potrebom za bliskošću – vodimo sebe ka potpunoj izolaciji, a želja za
sigurnošću rezultira sve snažnijim osećajem nesigurnosti i dezorijentisanosti.
“Siđi malo s tog tvog Olimpa, ovde među nas, obične ljude”, govorila je moja psihoterapeutkinja. Mnogo vremena mi je bilo potrebno da razumem njene reči i još mnogo više da ih poslušam.
A tek silaskom sa Olimpa počela sam da živim punim plućima.
