„Kušala je strah, krivicu, grižnju savesti, ljubomoru, strast, čežnju, nemoć, bes i patnju, a kada je odlučila da zaroni i pošla kod njega spremna da potone, dogodila joj se spoznaja. Više nije bila posmatrač: postala je deo iskustva, učesnik iskušenja koje se naziva preljuba.. Nije bilo potrebno da se delo ostvari. Bio je dovoljan njen pristanak. U tom pristanku da se prepusti i izgubi kontrolu, začeta je njena zrelost.
Mudrost i znanje nisu privilegija nevinih i čednih. Sazrevamo tek kada smo kadri da budemo i spolja i unutra, a naša vrlina је prava samo ako nismo njeni robovi.“
Nađa nije samo književni lik u kome oživljavaju piščeve ideje; ona je ogledalo života, svedočanstvo o beskraju umetničke inspiracije, emotivnim lavirintima, naporima da tamna strana ličnosti ostane skrivena, s jedne strane, i vere u život i pravo na autentično izražavanje bića, s druge strane.
U pokušaju da poništimo suprotnosti u nama, poništavamo istinu o sebi. To bolno saznanje, kao svakodnevno iskušenje, nosi svaki od likova ovog romana.
